Život i posao u Nemačkoj su kod Marka ubrzali odluku da on bude svoj na svome, da živi od onoga od čega su živeli i njegovi stari, deda i baba.
Dok kolone mladih Hrvata sa svih strana prodaju sve što imaju i kupuju kartu u jednom pravcu – za Nemačku, Marko Relota se zaputio u suprotnom smeru – iz Nemačke u Hrvatsku, na selo. U Umljanoviće, opština Ružić, zaseok Relote. Odlučio je da se bavi stočarstvom.
– A sigurno je… Bila je i televizija, niko ne veruje. Ja sam još 2013. počeo da radim u Nemačkoj. Naime, završio sam srednju školu “Braća “Radić” u Kaštel Štafiliću, za šumarskog tehničara, tamo sam bio jedno godinu, godinu i po dana posle srednje škole, ukazala se prilika da odem u inostranstvo, pa sam zato i otišao. Radio sam za nemačku autoindustriju, u jednom gradiću kod Ulma. To vam je eksterijer auta, spoljni delovi, krovni nosači, aluminijske lajsne oko prozora, sve što treba polirati, da dobije sjaj.
– I već nakon te prve dve godine u Nemačkoj – kada sam došao na tromesečnu pauzu kući, pre drugog dvogodišnjeg ugovora – većao sam za stolom sa familijom – šta bi mogao ovde kod kuće da radim, čime bi se mogli da se bavimo, jer meni se u Nemačkoj nije ostajalo. I onda smo odlučili – radićemo nešto oko stoke. I kad nekom kažeš kupio sam krave svako računa – eno ga, čobanin.
Nije mogao ništa drugo, pa je morao to. Ali, nisam. Imao sam ja mogućnost i da živim u Splitu, dole imamo kuću, mogu sutra ako hoću da odem u Split da živim i radim za nekakvu platicu, ali nisam sebe video u tome. Hteo sam da pokrenem nešto svoje, na svome, da buden sam sebi gazda! – kaže tiho i odlučno Marko (25).
Kada je već odlučio da se vrati u Hrvatsku ljudi pomisle da mu Nemačkoj baš i nije bilo tako dobro.
– Ma kakvi gadno. Odlično sam se snašao tamo. Dva-tri meseca napolju je probni rok, ako zadovoljite ostajete, ako ne – idete dalje. Plata je bila isto dobra, u početku 2013. i 2014. je bila i do 2.800 evra, posle je malo opala. Sad u zadnje dve godine je bila oko dve hiljade evra, ali nam je pored toga bio plaćen i stan. Jedino smo hranu sami rešavali. Smene su bile po 12 sati, dođeš sa posla, kuvaj ručak, peri robu, spremaj, čisti. Jednostavno, morao si. Ujutro se počinjalo u šest sati, pale se mašine, strojevi, i popodne do šest uveče. Kad bi bila ova druga smena, noćna, radilo bi se od šest uveče do šest ujutro. Imaš dve pauze po pola sata i to je to – kaže Marko.
Njegov je posao bio da slaže aluminijske lajsne u šablone, bolje reći okači ih, stavi u mašinu za poliranje. I onda to stroj vrti 12 do 15 minuta dok ih ne ispolira do visokog sjaja
Normiran si. Meni je norma bila 324 komada lajsni za prozore. Dakle, 11 sati po 324. Ako trebaš da izbaciš 3,5 hiljada komada po smeni, a ti si izbacio 2,5 hiljada postavlja se pitanje gde je bio problem. Ako si ima kvar mašine, uredno prijaviš, napiše ti se – mašina je stajala toliko i toliko, i to prilažeš sa papirom od norme. A ako ne, onda ti se odbija od dnevnice. Sve se mora znati! Sve u svemu, bilo je to za mene jedno ogromno iskustvo – kaže Marko sa kojim je zajedno u tom “poliraju” pored Ulma radilo oko 200 Hrvata. Od ukupno 500 zaposlenih.
Toliko o tome za one koji misle da tamo je tamo mnogo bolje. I one druge koji se uveče kad vide poluprazne dalmatinske gradove zimi pitaju – a gde je nestao sav taj svet.
I tako je to sve zajedno kod Marka ubrzalo odluku da on bude svoj na svome, da živi od onoga od čega su živeli i njegovi stari, deda i baba. Rodio u Splitu, u Ružiću je išao u osnovnu školu, uvek su imali 15-20 ovaca i nekoliko krava za svoje potrebe, mleko i sir, tele.
– Ne tražim ja da sad steknem neko bogatstvo od svega toga, neki veliki novac. Hteo bih da budem svoj gazda u svojoj kući i da mi ostane pristojna plata da znam zašto se mučim. I to je to – rekao je on.
– Ne tražim ja da sad steknem neko bogatstvo od svega toga, neki veliki novac. Hteo bih da budem svoj gazda u svojoj kući i da mi ostane pristojna plata da znam zašto se mučim. I to je to – rekao je on.
– Neman još toliku količinu stoke. Sad iman 25 krava, to su naše domaće govedo bušu, naše autohtono govedo, iz dalmatinskog kraja. I još u fazi formiranja matičnog stada. Kad dođem do nekih 50-60 grla onda bi se mogao specijalizovati za neku proizvodnju. Hoće li to biti mleko, meso, sirevi, to ćemo još videti, kakvo bude tržište. Svu žensku telad ostavljam za širenje farme, i muške smo menjali za ženske.
Još nisam osetio neku opipljiviju zaradu u ovih 12 meseci koliko se bavim ovim. Prošlu godinu su isplaćivali i podsticaje za svako grlo, po 308 i 322 evra. To što smo dobili opet smo uložili u posao, u hranu za životinje, u mehanizaciju, u objekte – govori Marko.
Buša nije štalski tip goveda, ali važi za jednu od najmanjih krava na svetu. Ona voli da izađe napolje na pašu, ali ih svejedno treba dohranjivati, posebno kad je sušna godina, kao što je bila prošla, kositi im travu. Relote spreme oko 80 bala sena za zimnicu, svaka je bala teška 200 do 250 kilograma, pa računajte. Sreća da imaju svojih parcela za košidbu, a nešto im je na upotrebu dala i rodbina koja ih ne koristi. Pomognu i otac i majka i dve sestre kad mogu.
– Otac i starija sestra rade, mlađa je još u školi u Splitu, tako da najviše posla pada na mene i majku. Ali, svi smo u ovom, kao familija. Stojimo jedni iza drugih – kaže on. Marko je, ipak, glavni u svemu tome.
– Situacija u našoj državi je takva kakva je, danas je ovako, sutra onako. Kad radiš računicu, najbolje je da na njih ne računaš. A onda, ko zna, danas-sutra možda i turizam, sve više su aktuelna ova seoska domaćinstva, sa domaćom hranom. Ko zna… Evo, zvao me naš čovek iz Austrije, bavi se uvozom naših delikatesa i pita da bi može da svrati kada na leto dođe ovde na Jadran. Zanima ga to šta radim, pa ko zna možda upostavimo i kakvu saradnju, zanima ga i pršuta, pa kaže čak da bi mogli da probamo i da sušimo meso od buše. To još nismo probali, ali zašto da ne? – iskren je Marko.
biscani.net
